недеља, 22. јун 2008.

МАНАСТИР ЗАОВА


Далеко позната, легендарна и чудотворна црква Заова, светиња побожног света у браничевском крају, лежи у живописној и шумовитој котлини познатог браничевског повијарца Сопота. Црква је у сенци густе и скоро непроходне, првенствено церове, шуме.

До цркве Заове води пут од Пожаревца преко села Топонице, старим цариградским друмом, или асвалтним путем за Петровац на Млави, преко села Салаковца, Малог Црнића и Великог Села, а одавде, на југоисток, насутим и калдрмисаним путем, око 11 км., пут води све до саме цркве, кроз живописно, лепо таласасто земљиште богатог Стига…

Постанак цркве Заове везан је за народно предање о трагичној смрти сестре Јелице, који је мотив опеван у народној песми: ''БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ''…

Заслугом и трудом др Леонтија Павловића сад имамо и потпун преглед и приказ овога мотива и у нашем сликарству. У поменутој песми народни певач слика породичну идилу у којој расте сестра Јелица међу своја два брата, па каже да је сестра расла међу своја два брата као танковрха јела између два бора зелена, и закључује:

''Браћа сеју врло миловала,
сваку су јој милост доносила''…

Међутим, овој домаћој срећи завиди једна од Јеличиних снаја, жена Павлова, или кучка ''Павловица'', како је народни певач карактерише. Под тешком клеветничком оптужбом ове снаје: да је убила братовљевог коња, заклала му сивога сокола и убила сина у колевци, брат је везао сестру коњима за репове и тако су је коњи живу растргли и расули делове њеног тела по читавом брегу и долинама повијарца Сопота… Међутим, све те грозне злочине извршила је сама – Павловица и подметнула их заови, оптужила је код брата као злочинца, и то само из превелике пакости и злобе, јер није могла гледати како браћа воле своју сестру и како је обасипају пажњом, љубављу и – поклонима!...

Повезујући овај, у народу очуван и опеван, догађај са историјском чињеницом: да су у овоме крају, у доба кнеза Лазара, у времену, дакле, када се од прилике догађај и одиграо, били веома познати српски властелини Павле и Радул, браћа Радићи, вазали кнеза Лазара у Браничеву, да поменута народна песма помиње ''кучку Павловицу'', жену дакле Павлову, која је као што је речено, завидела својој заови и злобила јој због милости и љубави, којом су је браћа обасипала, - и то повезивање постанка цркве Заове логично би било повезивати за властелине Павла и Радула и њихову сестру, као и читави овај догађај са сестром Јелицом, одричући му сваку легендарност! Јер, народно предање, народна песма, па и низ других објеката и локалитета, везаних именима за овај мотив и догађај, премаша оквире само једне легенде... Још је нелогичније, чини нам се, тражити извор постанку ове ''легенде'' у сличним или нимало сродним предањима Египћана, Тебанаца, Грка... Мотив је код нас постао у доба кнеза Лазара, управо последњих година његове владавине.

Судећи по много чему, највероватније, све се ово догађало око 1385. год., док је у народу сачувано предање: да се сам догађај растрзања сестре Јелице одиграо на дан св. Пророка Илије.

После кнеза Лазара и косовске битке, у којој је честити кнез погинуо, код нас, посебно у тада непросвећном Браничеву, настало је време врло неповољно за копирање и цветање било каквих туђих митова, којима би се, као у овом случају, чак и храмови, цркве подизале!

Народно, дакле, предање говори: да се и читава ова породична трагедија догодила баш у дому и са сестром властелина Радића. Томе иду у прилог и топографски називи места у непосредној близини цркве Заове, нпр. Господске Дубраве, Подрумиште, Требеж, Ћелије и др.

Властелин Павле Радић, увидевши да је неправедно усмртио сестру, на један веома свиреп начин, покајао се, а по народној песми, и жену је, после девет година њеног тешког боловања, на исти начин, везао коњима за репове и – живу растргао. – Народна песма то врло живо и пластично приказује:

''Мало време затим постојало.
Разболе се млада Павловица,
Боловала девет годин' дана,
Кроз кости јој трава проницала
У трави се љуте змије легу;
Очи пију у траву се крију''...

Кад свирепој и тешко болесној снаји, жени Павловој, ни црква заовина није опростила, она моли мужа да и њу, слично заови, веже за репове коњима и да их одбије у поље, да је живу растргну, да би тако, у истој судбини и истом страдању, нашла неко олакшање својој црној души, потамнелој савести и – прекратила живот у мукама!

Павле је послушао жену, како народна песма каже:

''Привеза је коњ'ма за репове,
па их одби низ поље широко.
Где је од ње капља крви пала,
онде расте трње и коприва;
Где је она самом собом пала,
Језеро се онде провалило''...


Да би ову породичну драму боље приказао, народни песник употпуњује ову слику, па даље вели:


''По језеру вранац коњиц плива,

А за њиме злаћена колевка.
У колевци оно мушко чедо,
под грлом му рука материна,
А у руци теткини ножеви''...

Властелин Павле Радић, виновник смрти своје жене, а и у породици доживео толико трагедија и бола, оставља свој двор, богатство, подруме и имања, повлачи се од света у шуму да испашта за почињене грехове, да живи пустињачки, отшелнички...

Овај је свет за њега постао безвредан и мртав.

Предање вели да се Павле, после одласка из света, веома често кретао око гроба своје сестре, као ноћна авет, да је проводио дане и ноћи у – покајничким молитвама и сузама.

Данило Л. Поповић, бивши парох у Батуши, кога је читаво ово питање веома занимало, коме и припада част и хвала да је објавио и две своје књижице о цркви Заови, оставио је у рукопису забелешку: да је властелин Павле, у знак свог кајања, подигао и малу цркву ''Покајницу'', на крају села Топонице, а на путу који води за село Шљивовац, од које се данас познају само темељи.

Ове се цркве, дигнуте у знак кајања, дотиче и др Леонтије Павловић, а помиње је и Михајло Миладиновић.

Свакако у периоду кад је овај крај дошао под власт кнеза Лазара, око 1378. године, кад се сам кнез јаче повезивао и са народом и са овим крајем, пада несумњиво и његов сусрет са трагедијом у дому својих властелина – Павла и Радула Радића.

Сачувано предање говори како је кнез Лазар, годину дана по овој трагедији у породици својих пријатеља, браће Радића, и лично пошао на место трагедије, да би се уверио у оно што се још живо у народу препричавало... И, пролазећи са пратњом кроз данашњу ''заовичку шуму'', која је, свакако, била много већа и бујнија, наиђе на човека пустињског изгледа, обраслог у косу и браду...

Из разговора са овим човеком, необичног спољног изгледа, Кнез дознаде да је он Павле, покајани брат, који је на тако свиреп начин предао смрти своју сестру, и који је, уз све то, доживео и тешку породичну трагедију, у којој је изгубио све!...

Побожни Кнез утеши свога бившег властелина на тај начин, што и сам зажеле и оде на гроб невино настрадале Јелице. На овоме гробу Кнез се дуго молио Богу, а затим нареди да се ту, на гробу Јеличином, подигне црква, коју народ доцније назва заовина црква или – Заова!

Првобитна црква Заова, свакако је, по размерама, била мала, скромна богомоља, јер оскудни подаци говоре о њој само да је била – са једним кубетом!

Судбина цркве Заове из Лазаревог доба, запечаћена је крајем XVI века.

''Недавно је пронађена архивска грађа на турском језику из које се може закључити да је ''манастир За(х)ова постојао 1467. год. а затим су је, свакако, Турци до темеља порушили. – Црква је, после тога, дуго времена остала у рушевинама, а њену имовину узимали су сељаци из околних села, који су се у току краћих примирја с Турцима, враћали у најчешће попаљена села из збегова и избеглиштва. Услед бурних времена, честих ратова и устанака, а највише услед расељавања становништва, црква Заова је била скоро заборављена у шуми, а атмосферске прилике, воде и бујице, прекриле су и оно мало камених остатака од темеља цркве.

Почетком XVII века, како оскудни извори кажу, у једном, можда, само краћем временском интервалу кад је живот бесправне раје у турској царевини почео бивати нешто сношљивији, свакако под живљим утицајем интересовања хришћанских владара и држава за српски народ, кад се народ враћао на опустела згаришта домова из избеглиштва и збегова, онда се и читави живот нашег народа, некако, почео будити, освежавати, обнављати… Између осталог, то сведочи и рад на преписивању и постанку неких дела у нашем богослужењу, књига на српско-словенском језику, ''србуља'', рађених по црквама и манастирима. Додајмо овоме и жив прилив богослужбених књига и икона из Русије.

У томе времену, почетком XVII века, почиње и народно буђење на оживљавању запуштених или порушених цркава и манастира. Анализом, пак, колико је кад у доба првих година турске владавине Браничевским крајем, манастир плаћао данак, по глави, ''на име испенџе – основне Дажбине за покорене Хришћане – 25 аспри'', др Леонтије закључује ''да је манастир, у сваком случају, подигнут пре пропасти српске државе (1453. год.), већ да је, доласком Турака, био жив и да је у њему могло бити шест до седам душа, калуђера''. У овом крају, конкретно, бива поново пронађена и оживљена црква Заова.

Из поменутог рукописа, вредне заоставштине пок. Проте Данила Л. Поповића, бившег пароха батушког, дознајемо и занимљиве околности под којима је тада пронађена црква Заова.

Наводно, на простору око данашње цркве, сељаци су напасали своју стоку, овце и козе. И, једном од њих, Игњату Миладиновићу, из села Топонице, изгуби се коза у честару шипражја, - ''у лознику беле лозе''. После дужег тражења, Игњат пронађе козу која се ту била ојарила, у честару, али ту примети и обрађено камење по коме закључи да је ту некада била црква Заова. Игњат сазове старије и виђеније људе који закључише да је ту заиста била црква. После немалог копања, ''ту пронађу темеље старе цркве и многе црквене предмете'' и одмах одлуче да на пронађеним темељима сазидају нову црквицу. Оскудни извори говоре да је та првобитно обновљена заовина црква, подигнута оскудним средствима самих сељака из Топонице, била скромних размера и од дрвета, брвнара, покривена даскама. Другачија се, ваљда није ни смела подизати…

Није познат век трајања ове цркве од дрвета, на чијем је месту доцније, свакако кад су се прилике у народу знатно побољшале, подигнута црква ''од белог кречног камена (споменика), које су скупили са околних гробља'' … Та нова црква, по свему судећи, била је, бар приближно, слична оној из Лазаревог доба, јер је и она била ''са малим кубетом на средини''…

Најраније описе ове цркве имамо из прве половине XVIII века, из пера нашег познатог путописца Јоакима Вујића. Он је по налогу кнеза Милоша, око 1825. год., путовао по Србији и описивао цркве и манастире.

''Кад је 1826. год. Јоаким Вујић посетио Заову забележио је да је црква врло мала и да је имала једно кубе, са лепим позлаћеним крстом. Мало кубе помиње и В. Петковић, али га данас нема. Црква је била сазидана 1805. у доба Карађорђа. По народном предању први оснивач манастира био је кнез Лазар. Унутрашњост цркве била је украшена живописом, за кога Вујић наводи да је оштећен од Турака. Црква је имала иконостас и друге потребне црквене предмете.'' (Ј. Вујић, цит. 87, по Леонтију).

О овој цркви, око 1874. год., писао је и М.Ђ. Милићевић у свом познатом делу “Кнежевина Србија“, а у архиви бившег Окружног протопрезвитерата пожаревачког постоји опис цркве Заове из 1875. год., у рукопису. То је свакако, извештај комисије која је те године вршила описе свих манастира у Србији. Свакако због бурних прилика 1804., кад је Први српски устанак, под вождом Карађорђем, показао видне успехе у Браничеву, око Смедерева и Пожаревца, изгледа да је Заова опет била спаљена и порушена. Јер у наредној 1805. години, цркву је посетио Карађорђе. И тада видећи цркву порушену Карађорђе „богато је обдари новцем и многим црквеним предметима”. Но, по свему судећи, Карађорђе је тада, не само обдарио, него и оправио цркву Заову. Размере те оправке, највероватније, тицале су се оправке крова и извесног проширења цркве. Највероватније, нестало је тада и јединог кубета на цркви.

Кнез Милош Обреновић обнављао је цркву Заову, односно поново зидао, а исто тако и кнез Александар Карађорђевић 1847-1849 год. „…Види се да је кнез Милош тек 1837. године дозволио обнову цркве Заова. У то време у Милошевој Србији развио се беспримерни полет обнављања или зидања нових цркава и других грађевина.“ У овој последњој оправци, црква је добила и свој данашњи живопис. О томе има и запис изнад јужних улазних врата у цркву, како ћемо доцније видети. Цркву је живописао Живко Павловић, молер из Пожаревца, а осветио је митрополит Србије Петар Јовановић, на дан Мале Госпојине 1850. године.

Зидање цркве Заове, у доба кнеза Милоша, по свим знацима, није ишло без уобичајених тешкоћа, какве се и данас, најобичније, истичу скоро у свим народним пословима. Овде, чак, ни утицај свемоћног кнеза Милоша, понекад, није био довољан и одлучан. Такав је, на првом месту, био случај са избором, односно одређивањем места на коме ће се црква подићи. Кнез наређује Петру Илићу, старешини среза моравског, да одреди место на коме ће се црква зидати и шаље му чак и мајсторе који ће тај посао обавити, а овај је ''17. Маја 1837. писмено известио кнеза да је предложио кметовима и целом народу да за зидање новог манастира одреде бољи положај од садашњег. Међутим, кметови и народ су изјавили да би најрадије желели да се црква подигне на истом месту где је и био стари манастир, јер су се многи онде спомогли''. (др Л. Павловић, цит. 88-89).

У склопу свих тих тешкоћа, мањих и већих, код зидања цркве Заове, изгледа да је био и састав мајстора, радника који су цркву зидали. Свакако да првобитни зидари нису били довољно вешти, вредни ни заузимљиви, јер се посао отегао од јуна 1837. па до октобра 1838. год., те је кнез Милош ''наредио да из Алексинца дођу у Заову двојица вештих мајстора који ће надзирати досадашње мајсторе да боље зидају цркву него до сада… За раније невеште мајсторе, који су Заову дотле радили, кнез је наредио да морају и даље радити, али под командом нових.'' (Л. П. 89).

Неважан заплет са мајсторима који су зидали цркву Заову, али веома карактеристичан, избио је опет због живог уплитања кнеза Милоша и у сами ток зидања. Наиме: ''кнез Милош је 19. VII 1837. из Пожаревца наложио свом капетану Петру Илићу да мајсторима у Заови нареди да кад са зидањем дођу до свода обуставе рад, да би се зидови осушили. За то време мајстори треба да припреме и истешу камен за свод.'' (Л. Павловић, цит. 19).

Зидари су се одлучно успротивили оваквој кнежевој наредби, са мотивацијом: да нису уговорили вађење и тесање камена, већ само зидање готовим каменом. Овај су спор мајстори лично изравнали са кнезом; а овај нешто касније јавља: ''да је мајсторима исплатио хиљаду чаршијских гроша, а да је Исправничество дужно да им изда још пет хиљада гроша, да су мајстори дужни да копају камен, а превоз камена извршиће Петар кулуком''. (др Л. Павловић, цит. 89).

''Изнети архивски подаци дозвољавају да закључимо да је кнез Милош, најмање два пута писмено захтевао од мајстора да Заову што лепше озидају, а посебну пажњу да посвете своду. Тако је пре свега дошло до украшавања јужне и северне фасаде и портала на јужним Вратима''. (др Л. Павловић, цит. 89).




Црква Заова, посвећена светим архистратизима Михаилу и Гаврилу, по предању, задужбина је српског кнеза Лазара, светитеља и мученика косовског.

Црква Заова, далеко богатија легендом и прошлошћу, него ли својом скоро једноставном архитектуром, несумњиво спада у наше занимљиве и важне споменике црквене културе.

(Целу песму ''Бог ником дужан не остаје'' можете прочитати ако кликнете на наслов или слику изнад)


С' благословом пароха топоничког, свештеника Владана Петковића

Слободан Стојковић

уторак, 17. јун 2008.

ПЕЧАТ СРПСКОГ КНЕЗА СТРОЈИМИРА IX ВЕК



Откриће овог печата једнако је открићу рукописа из деветог века (а нема их сачуваних пре 12. века), то је сведочанство о постојању српске државе три века пре Немањића.

Тај печат кнеза Стројимира из 9. века, посве је мали, стане на дно длана. Али, што се каже, има га, тежак је за своју висину. Има скоро 16 грама злата, а ни два центиметра висок (1,9 цм). Мала златна купа, са алкицом на врху, као привезак, да се носи око руке или око врата. На кружној површини за отискивање печата пише: “Боже, помози Стројимиру.” И крстић у средини. Откако је стигао из Минхена у Београд, овај, претпоставља се, најстарији доказ српске државности који је Министарство културе купило за скоро 20 000 евра, 11. јула 2006. на Gorny&Mosch аукцији, чува се у сефу Историјског музеја Србије.

Елем, први коментар на сајту “Вечерњих новости” на вест о куповини златног печата кнеза Стројимира био је: „Не дај боже да смо дали 20 000 евра за неки фалсификат!” И на другим нет-форумима је после ове вести кренула расправа: “А зашто баш сад? Да нам нису увалили?” и: “Ма, сигурно. Напокон је пронађен печат којим су печатирани платни спискови Босанцима ангажованим на градњи пирамиде.” (форум Б92). Скептици, у потрази за преваром, стигли су да питају и: Ко је био тај Стројимир? И, шта ми уопште знамо о српској држави пре Немањића? И зашто је Бугарима баш било стало да печат Стројимиров узму за себе?



Бугари дижу цену: Како је овај златни печат доспео у приватну немачку колекцију, не зна се прецизно. Доцент др Ђорђе Јанковић, шеф Катедре за националну археологију средњег века Филозофског факултета у Београду и председник Српског археолошког друштва, каже: “То је колекција која садржи много златних и других предмета, пореклом са Балкана. Реч је о наушницама, на пример, датованим од 6. до 12. столећа, накиту римском, касноримском, византијском... Има ту и надгробних споменика, са простора Византије.” О томе шта се све могло наћи на аукцији Gorny&Mosch-a требало би погледати на њиховом сајту www.gmcoinart.de. Наш печат је био 281. по реду, међу бронзаним и каменим скулптурама, гемама и камејама, мозаицима, лампама и вазама римског, византијског, египатског порекла. “Аутентичност печата могла би се утврдити анализом самог материјала, а с друге стране, облика. По мом искуству, које није мало, материјал делује потпуно аутентично. То је печатњак из деветог столећа. Вероватно су га сачинили византијски златари из Атине, Солуна или Цариграда. Постојање тог печата доказује да је кнез имао придворску канцеларију, архив и администрацију, која прати државу. Откриће овог печата једнако је открићу рукописа из деветог века (а нема их сачуваних пре 12. века), то је сведочанство о постојању српске државе три века пре Немањића. Сам изглед печата указује на историју коју је он доживљавао кроз време прелазећи из руке у руку. Једним делом је огуљен, неко је скинуо мало злата са њега, вероватно за неку позлату. Wегова аутентичност се може проверити хемијским и физичким анализама уколико би се састав злата у печату упоредио са златним византијским новцем из 9. века. Требало би да је и код нас сачуван неки новчић из тог времена. Пракса је била да се накит прави од новца. Истина, у то време Словени нису користили новац за плаћање. Тек у 13. веку почињу да користе новац, више зато што су били принуђени него што су желели да своју привреду прилагоде новчаним токовима”, каже професор Јанковић. Он додаје да у Бугарској постоје сличне колекције печата. Такав је печат цара Симеона са гемом од лазурита на којој је приказан његов лик и натпис “Симеон”, печат је у златној корпици, у облику пирамиде, а та корпица у којој се налази печат има исту дршку као и овај, наш. Печат цара Симеона је смештен у крај 9. и почетак 10. века. “Цар Симеон је освојио Србију (924 – 931. Србија је под Бугарском), а код њега су у изгнанству били Стројимир и Гојник, које је њихов брат Мутимир прогнао после грађанског рата, освојивши кнежевски престо. Претпоставља се да су Гојник и Стројимир, дошавши у Бугарску, добили неке територије на управљање; дакле, владали су неким терторијама у Бугарској можда као жупани. Не зна се, при том, да ли је тај печат из доба Стројимировог живота у Бугарској или је то из доба његовог живота и владања у Србији. Свакако, Бугари имају највећу колекцију тих печата тако да је разумљиво што су печат хтели за себе”, тумачи Јанковић. Тако, почетна цена златног печата на аукцији била је 6 500 евра. Пре саме аукције, Никола Марковић, српски вицеконзул у Минхену, који је “подизао руку” за Србију, позвао је министра Драгана Којадиновића да му каже да су бугарски колекционари понудили 15 000 евра за печат, али да се печат повуче са аукције. Којадиновић каже: “Пошто смо се јавили на време, предмет је морао на аукцију, али са повишеном ценом. Тако је почетна цена била 15 000. Вицеконзул је откупио печат за 16 000, а са провизијом те аукцијске куће коштао је око 20 000 евра.” Иако је Стројимиров печат месец дана висио на сајту аукцијске куће Gorny&Mosch, професор Ђорђе Јанковић је три дана пре аукције сазнао да тај печат постоји и да ће ускоро бити продат, од својих руских колега, стручњака за антиквитете. Онда је обавестио Андреја Вујновића, директора Историјског музеја Србије, а затим су послали и званичне дописе премијеру и Министарству културе. “Када сам сазнао да ће се за 15 сати српски средњовековни владарски жиг кнеза Стројимира, досад непознат науци, наћи на аукцији, није ми преостало ништа друго него да обавестим наш конзулат у Минхену да оду на аукцију”, каже министар Којадиновић. Крчаг из Чечана: И тако смо, за нешто мање од 20 000 евра набавили доказ о постојању српске државе три века пре Немањића. Истина, о Србији пре Немањића и српским архонтима (кнезовима) писао је цар Константин ВИИ Порфирогенит у свом делу “Спис о народима”. Међутим, из тог периода нису сачувани конкретни, материјални докази, археолошке ископине које би потврдиле постојање српске државе. Др Ђорђе Јанковић каже да су нам обично „Немањићи у свести, као некакав почетак српске државе, и то само зато што њихово постојање можемо да потврдимо конкретним објектима”: - Око нас су цркве, задужбине Немањића, имамо њихове портрете, зато су нам они блиски. За период до десетог столећа, који је описао цар Константин ВИИ Порфирогенит, немамо ту врсту доказа. Слично је и са 11. и 12. столећем. Имамо само цркву Светог Михаила у Стону, из тог времена. Тамо је приказан краљ Михаило, и ту, опет као и за Немањиће, можемо да кажемо: ево га краљ који је забележен у писаним изворима, конкретно у Летопису попа Дукљанина. Али, он је једини, и то је најстарији портрет неког словенског владара. Постоји још један портрет из 12. столећа, али не код нас, портрет ћерке жупана Уроша И у Брну. Међутим, др Јанковић подсећа на уломак крчага из Чечана, код Вучитрна на Косову, који се данас чува у Народном музеју. Крчаг је из деветог, десетог века. На уломку се налази шест рецки, доле је крст, а испод пише шест глагољицом. То је најстарији глагољски запис са тла бивше Југославије. Овим крчагом је плаћан порез вину. То знамо јер постоје повеље Василија ИИ, византијског владара, који је победио Самуила, вођу Словена, 1014. године и заузео ове просторе 1018. као и Косово. У једној од њих пише да ће Словени плаћати порез као и дотле, крчагом вина, мерицом жита и мерицом проса. Нађени део крчага је баждарен, јер пише које је запремине. Служио је за плаћање пореза у вину; дакле, видимо како је држава функционисала, и полако се та сведочанства о држави 9, 10. и 11. столећа сакупљају. “Имамо тај уломак крчага, па крстионицу кнеза Вишеслава, првог српског кнеза, у Далмацији, који се спомиње по имену. Он је владао на прелазу осмог у девето столеће. Крстионица се данас налази у Сплиту; на њој је забележено да ју је подигао свештеник Јован у време војводе Вишеслава. Па, овај печат Стројимиров који је директни потомак Вишеслава (видети родослов, прим. З.Л)... Постоји и дворац у Мартинићима у Зети, на Градини [данашњи Бјелопавлићи, прим. СНС] из средине деветог века. То је вероватно дворац Мутимиров, а можда и Стројимиров. Градина је у литератури позната јер се расправља да ли је ту био средњовековни град Дукља. Унутра је дворац са четвороугаоним двориштем каквих има у Бугарској, постоји и придворска црква. У њој је био гроб владара који је подигао тај дворац. Нажалост, гроб је опљачан. Касније, црква је добила камени намештај, камени иконостас, на њему се спомиње извесни Петар који је највероватније онај архонт кога спомиње Порфирогенит да је владао Србијом 20 година, онај који је убио Клонимира, сина Стројимировог. Дакле, сада се полако скупљају опипљиви подаци који могу да реконструишу то доба. Археолошки подаци, а не само папири. То је драгоценост за све Словене”, рећи ће Јанковић. Пропаганда Порфирогенитова: Кнеза Вишеслава, првог по имену познатог српског кнеза, наследио је његов син Радослав. Радослав роди Просигоја, Просигој Властимира. У то време, Срби су признавали формалну власт Цариграда. Почетком 9. века Бугари су ојачали и под вођством кана Пресјама (836 – 852) кренули на Византију. Кнез Властимир је успео да одоли трогодишњим нападима Бугара (834 – 837). После његове смрти Србијом равноправно владају његова три сина: Мутимир, Стројимир и Гојник, поделивши земљу међу собом. Кан Борис, син Пресјамов, поново напада Србију око 864. године. Према Константину Порфирогениту, Срби су поразили Бугаре. “После тог рата Мутимир је склопио мир с Бугарима, а након тога је протерао своју браћу у Бугарску, Гојника и Стројимира. Клонимир, син Стројимиров, како пише Порфирогенит, из Бугарске је напао Србију, хтео да преузме власт, али није успео. Али, његов син, дакле унук Стројимиров, Часлав Клонимировић је преузео власт у Србији, и владао је за време Константина ВИИ Порфирогенита. Он је из Бугарске побегао у Византију, а Царство га шаље у Србију. Србију су претходно, 924. године освојили Бугари. Византија, међутим, обнавља Србију. Има ту, наравно, и помало пропаганде Порфирогенитове, у томе да је Србија, ето, обновљена уз помоћ Византије. Часлав је на власти све док је жив Порфирогенит. По Летопису попа Дукљанина, погинуо је у борби са Мађарима тако што је удављен у Сави. То се десило педесетих година десетог столећа”, објашњава Јанковић. Међутим, Јанковић упозорава да је проблематично у тим старим породицама тражити порекло Немањића. У Властимировићима, на пример. Он закључује: “По Летопису попа Дукљанина, Немањићи су потомци неке скромне породице која је имала заслуге баш у вези са доласком кнеза Часлава на власти. Мада то може да буде и тенденциозно. Јер је Летопис настао много касније, у латинској средини, у 15. столећу. Дакле, поп Дукљанин је писац за италијанске најамнике у старом Бару у време Турака. То су витезови који су били ту да бране град од Турака, и имали су сукобе са домаћим становништвом. Свештеник летописац на почетку каже да хоће да исприча историју тог краја младежи која ту живи и то не зна, и пише на латинском јер они не знају словенски језик. Тако је та историја и тенденциозна. Све што је написано о ранијим периодима, доста је збркано, измешано, има понеко зрнце истине али делује исувише фантастично, тако да је тешко установити шта је истина, а шта није.” А да ли би нас неко преварио за 20 000 евра? Да је 200 милиона, па и да размислимо. Немци се никад нису питали да ли је Нибелунгов прстен сачињен од Рајниног злата – прави. А цена је била много већа.