четвртак, 18. септембар 2008.

Стари Рас

Стари Рас или Рас је био једна од првих престоница српске средњовековне државе - Рашкe.

Име Рас први пут се спомиње у средњовековним изворима; тачније, у белешкама византијског цара Константина Порфирогенита које се односе на рат између Србије и Бугарске крајем 9. века, a значај му је дао и византијски хроничар из 12. века Јован Кинема. Српски извори га спомињу само једном и то на почетку 13. века, на једном од последњих листова Вукановог јеванђеља.


О комплексу Старог Раса данас се доста зна, јер су опсежна истраживања отпочела 1972. године, а требаће још много рада да се сазна све што крије тај значајан споменички комплекс који је смештен на неколико локалитета груписаних на релативно малом простору (околина Новог Пазара). Јер, најстарији трагови насеља датирају још из праисторије, из позног еолита (око 2000 п.н.е.), прва зидана утврђења из касне антике (крај 4. века), први средњовековни град је из 9. века, други из 12. века. У Расу била вероватно прва ковница новца у средњовековној Србији, за коју је заслужан краљ Радослав и која је од 1230. године радила по угледу на традицију византијских царева из династије Анђела који су имали ковницу у Солуну.

У другој половини 12. века наступило је најзначајније раздобље у историји Раса када је он постао главно упориште средишње области нове српске државе. Из тог периода је нађен археолошки материјал који говори o токовима живота у оквиру града: грнчарија за свакрдневну употребу, делови оружја од костију, као и оруђа од дрвета и гвожђа. Најзанимљивија су, свакако, сведочанства o раду једног златара, a то су мала посуда са капљицама злата и калуп за ливење медаљона са представом Богородице и Христа. Пронађено је и неколико жетона за игру „мице“ и камене коцкице за играње потпуно идентичне оним које користимо данас.

Стари Pac има посебно значење у традицији српског народа: означавао је центар Србије, средиште и место из ког је поникла средњовековна српска држава, одатле је владар сазивао средњовековне српске државне саборе, из њега је владао велики жупан Стефан Немања, a ту су он и његови потомци имали своје дворове. Уосталом, по њему је средњовековна држава названа Рашком, a порекло овог имена требало би потражити у античком дарданском насељу Арса.

Некада су тој области припадали Градац и Студеница, a данас се у оквиру ње налазе Сопоћани, Петрова црква, Црна Река, Ђурђеви ступови, Кончул... Пре свега Сопоћани, јер је на светској изложби у Паризу 1961. године фреска „Успења Пресвете Богородице“, из овог манастира, проглашена за најлепшу фреску читавог средњег века.

Црква св. апостола Петра и Павла у Расу


Осамнаест година касније УНЕСКО је под своју заштиту узео културно-историјску средину назвавши je Pac са Сопоћанима (1979). Међутим, године 2003. локалне власти (СДА Сулејмана Угљанина) стављају ван снаге Одлуку o проглашењу споменичког подручја Старог Раса за културно добро (ради „нарушавања амбијенталне средине“).

Резултат тога је био апел братства манастира да Сопоћанима, али и целом заштићеном подручју, прети опасност да буду скинути са листе Унеска чиме је тај значајан комплекс дошао у опасност да изгуби свој тешко стечени статус.

Уз образложење да „град мора да се шири“, локалне власти су поништиле сва документа донета на локалном и републичком нивоу, и одобриле „ширење“ угоститељских и других објеката намењених забави или, у бољем случају, трговини.

среда, 03. септембар 2008.

ПРАВОСЛАВЉЕ И МОНАРХИЈА


Свети Јован Шангајски

Свети Јован Шангајски је био велики монархиста, и сматрао је монархију јединим Богом благословеним државним устројством. У два писма упућена приватним лицима свети Јован је укратко изложио своје ставове по том питању:

1. ''Поводом ваших мисли о монархијској власти рећи ћу само то да у пракси заиста бива нарушавања и противречности у односу на принципе, али у начелу монарх је одговоран пред Богом и савешћу, а изборна лица зависе од руље, којој треба угађати, или од оних који имају капитал'' (27.12.1950).

2. ''У односу на идеју монархије Ви уопште нисте у праву. Самовоље има код свих врста власти, али монарх је одговоран пред Богом и савешћу (у православној држави он може да буде само верник и онај који исповеда православну веру), а у народовлашћу (републици) све се своди на удовољавање маси, на било који начин (…) Православна Црква може да постоји при сваком облику управљања, али је питање који од њих боље одговара наравственом (моралном) принципу. Црква није везана ни са чим и не ставља себе у зависност од било каквог (државног) устројства'' (7.1.1959. године).

Цар-Мученик Николај II Романов, последњи православни Император, човек велике побожности и честитости, био је једна од најчешћих тема проповеди Светог Јована Шангајског. Убијен 4./17. јула 1918, скупа са својом Светом Породицом, царицом Александром, царевићем Алексејем, царевнама Олгом, Татјаном, Маријом и Анстасијом, Цар-Мученик је свој живот уградио у темељ обнове Свете Русије, будући да је, као невина жртва, пострадао за Христа и правду Његову. У дому Ипатјева у граду Јекатеринбургу на Уралу, окончала се велика епоха Цркве: епоха благочестивих царева, заштитника вере и наравствених начела у друштву. Није нимало случајно што су бољшевици који су убили Царске Мученике на зидовима Ипатјевог дома крвљу жртава исписали сатанистичку поруку која наговештава тријумф сила таме у ХХ веку.

Беседа уочи помена царским Страстотерпцима

Пре четрдесет година за дан се срушила величанственост и слава руске државе, заштитнице мира у целом свету. Потпис господара императора Николаја Александровича на акту одрицања од престола – јесте историјска граница која дели величину и славу руске прошлости и мучног положаја данас (*1).

Сва тежина зла данашње власти и устројства живота усмерена је против чесних, добронамерних и побожних људи и сав народ се налази у угњетености и сталном страху. Људи се чак боје своје сопствене, никоме неречене, мисли плаше се да им се не покаже у изразу лица.

Шта се десило тог дана, пре четрдесет година?

Одсупништво народа од помазаника Божјег, одступништво од власти покорне Богу, одступништво од заклетве на верност господару помазанику Божјем, заклетве пред Богом дате, и предавање истог на смрт. Лишен је власти, а затим и слободе, онај који је све своје силе предавао у име Божје на служби Русије.

Деценијама су тамне силе зла водиле борбу против помазаника Божјег против државне власти верне Богу. Исте те силе убиле су и господара императора Александра II, Цара- Ослободиоца(*2). Тај злочин је отрезнио народ, усколебао целу земљу и тај наравствени успон дао је могућност господару императору Александру III Миротворцу да снажном руком управља Русијом.

Прошле су две деценије мирног живота и развоја Русије и припремљена је нова завера за обарање царског престола. То је била завера непријатеља Русије. У самој Русији водила се борба против њене бити, и срушивши престо, непријатељи Русије уништили су чак и њено име.

Сада читав свет може да види како су повезане царска власт, верна Богу, и Русија. Нема цара-нема ни Русије. Борбу против Цара и Русије водило је скривено безбожништво, које се затим отворено показало. Таква је суштина борбе против цара и Русије, против основа њеног живота и историјског развића. Такав је смисао и циљ те борбе, који можда нису сви схватили – чак ни они који су у њој учествовали.

Против цара и Русије подигло се све погано и ништавно и грешно, што се може наћи у души човековој. Све то се, свим снагама, подизало у бој против царске круне, увенчане крстом, јер царско служење је крстоношење. Против крста људи увек користе клевету и лаж, чинећи дело ђаволско, јер, по речи Господа Исуса Христа, ''ђаво је лажа и отац лажи, и кад говори лаж-своје говори'' (Јован 8:44).

Све то се дигло против најкроткијег, најчистијег, љубвеобилног Цара, да би, у страшном часу борбе против њега, он остао сам. Предходно су о цару и његовој породици ширене прљаве клевете – да би народ охладнео према њему. Неверни савезници учествовали су у завери. Најближи сарадници, онда кад је Господару била нужна наравствена подршка, нису му је дали и нарушили су заклетву. Једни су то учинили учествујући у завери, а други, по слабости, саветујући абдикацију. Господар је остао сасвим сам, а около су били ''издаја, подлост и плашљивост''(*3).

Од дана абдикације све је, редом, почело да се руши. Друкчије није могло да буде. Био је свргнут онај који је све обједињавао, стојећи на стражи Правде. Био је учињен грех и отворен је слободан пут греху. Узалуд настоје да фебруар одвоје од октобра: једно је било директна последица другога (*4).

У садашње дане марта Псков је био Гетсиманија за господара, Јекатеринбург је постао његова Голгота. Господар Николај је умро као мученик, са неуздрманом вером и трпљењем, до дна испијајући чашу страдања.

Грех против њега и Русије учинили су сви који су овако или онако деловали против њега, нису се том дејству супротставили или су учествовали у догађају који се збио пре четрдесет година. Грех тај на свима лежи, док не буде омивен искреним покајањем. Узносећи молитве за покој његове душе, ми се молимо и за цареве Павла I и Александра II, убијене у мартовским данима.

И молимо се за опроштај руском народу тешких грехова издаје и цареубиства. Тешко онима који добрим називају зло, а добро – злом.

Пред нама, пред руским народом, пут је обнове – пут схватања греха и покајања.

За препород Русије узалудна су сва политичка и програмска уједињења: Русији је неопходна наравствена обнова рускога народа.

Ми се морамо молити ради опроштења грехова наших и за милост Отаџбини нашој, као што је Господ Бог ослободио Израил од Вавилонског робовања и обновио разорени град Јерусалим.

2./15. марта 1957. године

Реч поводом смрти блаженопочившег краља Александра I Ујединитеља (*5)

Овим речима које се поју уочи успомене мученика Калистрата (Добривоја), Црква прославља победу над смрћу. И кад су неки дан ове речи певали у српским црквама, баш овог сата срели су се смрт и краљ Југославије Александар, и погледали један другом у очи. Који је од њих био за другог страшнији и ко се кога уплашио? Да ли се уплашио смрти јунак, који се још од Куманова научио да гледа смрти у очи? Да ли је била страшна смрт за оног, који је свој живот жртвовао за свој народ за време светског рата и пролазио тада поред смрти хиљаду пута? Није се он бојао смрти ни после рата и увек је чврсто бранио Правду Христову, борећи се против зла, које демон помоћу слугу својих шири по целом свету. Није одустао он од ове борбе иако је знао да зло неће њега да поштеди. Предање каже да је пред Косовску битку цар Лазар примио писмо из Јерусалима, где се предлагало њему изабрати Царство Небеско, или царство земаљско; ако се покори непријатељу, јачем од њега, и Царство Небеско, ако продужи борбу, бранећи Правду Христову. цар Лазар је изабрао Царство Небеско, и, како се чинило, био је побеђен и погинуо са својом војском и царством. Али његова смрт је постала извор духовне моћи и снаге за српски народ и из ње је никло васкрснуће Србије и стварање моћне државе. Тако ће и смрт краља Александра и успомена на њега будити жив дух свију Словена, као неустрашивог борца за правду. А његов бесмртни дух ће се уселити у вечна рајска насеља. Тамо ће њега дочекати цар Лазар и цар Николај Други са осталим словенским витезовима и мученицима, који су пре њега истим путем, путем самоодрицања до смрти, ушли у Царство Христово.

Нека је слава и вечан помен блаженопочившем краљу Југославије Александру I Ујединитељу.

(*1) реч је о абдицирању цара-мученика Николаја II Романова, које се збило 2./15. марта 1917. године. Цар се под притиском издајничког окружења, које је одбило вредност не само њему лично, него и Престолу као таквом, прво одрекао Круне у име сина, царевића Алексеја, а затим у корист брата Михаила Александровича Романова. Ово је учинио да би се у Русији избегао братоубилачки грађански рат, што се, на жалост, није десило, јер су антихришћанске силе управо грађанским ратом желеле и да униште Русију.
(*2) Александар
II Романов, цар који је ослободио кметове, убијен је од стране једног револуционара.
(*3) ''Свуда су издаје, подлост и плашљивост'', рекао је цар мученик уочи свог одречења од престола, видећи неверство својих блиских слугу.
(*4) Фебруарска, тзв.''буржоаска'' револуција, којој је циљ био успостављање републике, а коју је предводио западни плаћеник Коренски, била је увод у Лењинову, крваву октобарску револуцију.
(*5) Изговорено у београдској Руској Цркви на трећи дан после краљеве смрти, а забележено уочи његовог 40 дана – на Ђурђиц – на првеном мору на путу за Шангај.


преузето са SVETIJAKOV.org