ПРОСЛАВЉЕНА КРСНА СЛАВА КАРАЂОРЂЕВИЋА

Поводом крсне славе Краљевског дома Карађорђевића, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, изасланик Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, служио је 13. децембра 2005. године Свету архијерејску Литургију, уз саслужење декана Православног Богословског факултета Универзитета у Београду протојереја Владана Перишића, протојереја-ставрофора Драгана Терзића, протођакона Момира Лечића и ђакона Небојше Тополића у дворској капели Светог Апостола Андреја Првозваног.



Потом је у салону Краљевског дома Митрополит Амфилохије обавио резање славског колача. Овом свечаном обреду присуствовали су Високопреосвећени Митрополит дабробосански Николај, Епископи шабачко-ваљевски Лаврентије, зворничко-тузлански Василије, сремски Василије, рашко-призренски Артемије, хвостански Атанасије и јегарски Порфирије. Римокатоличку цркву представљали су бискуп суботички Г. Иван Пензеш и каноник Антон Ројц, а Исламску верску заједницу београдски муфтија Јусуф Спахић и новопазарски муфтија Моамер Зукорлић.


На овом свечаном догађају били су присутни и представници републичке и савезне Владе, Војске Србије и Црне Горе, дипломатског кора и многе друге културне и јавне личности Србије и Црне Горе.

Њ.К. В. Престолонаследник Александар II изразио је велико задовољство што су се у Краљевском дому Карађорђевића за Крсну Славу окупили представници свих верских заједница, бивши и садашњи политичари. Истакао је да је јединство свих предуслов напретка Србије и Црне Горе.

„Са великом радошћу вас увек дочекујем у Краљевском двору и надам се да ћемо се још много година овде сретати, уједињени пријатељством и обавезани добром вољом да једни другима и читавом нашем народу будемо на служби и помоћи, у име светитеља који нас је данас овде окупио, и као људи који су свесни одговорности пред Богом и његовим законом, и пред људима и њиховим животима“, истакао је Престолонаследник у свом говору.

Престолонаследник посетио Патријарха

У Београду, 13. децембра, на дан Светог Андреја Првозваног, крсне славе Краљевске породице, Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар ИИ посетио је Његову Светост Патријарха српског Г. Павла на Војно-медицинској Академији у Београду. Престолонаследник Александар пожелео је Његовој Светости што бржи опоравак и поделио са Његовом Светошћу радост славе одневши му колач и кољиво, традиционално славско послужење. Његова Светост Патријарх српски Павле честитао је славу Њиховим Краљевским Височанствима и пожелео им дуг и благословен живот.

КРУНИСАН НОВИ КРАЉ БУТАНА

У Бутану, будистичком краљевству на Хималајима, крунисан је нови краљ, Џигме Хесар Намгјел Вангчук.

Вангчук је на трону наследио свог оца Џигма Сингјеа Вангчука, који је абдицирао крајем 2006. године, а познат је по реформама које је 2001. године покренуо у циљу модернизације Бутана.




Пети "Краљ змаја" званично је постао владар "Земље громовитог змаја" на раскошној церемонији у палати Ташико Дзонг из 17. века у Тимпуу, маленој средњевековној престоници смештеној у долини Хималаја.

Након свечене процесије, краљ отац је тачно у 8.31 по локалном времену, у тренутку који су утврдили астролози, ставио круну на главу свог сина.

Нови краљ је димпломирао политичке науке на Оксфорду и студирао је у САД и Индији.

Бутан је парламентарна монархија, величине је Швајцарске и има око 670.000 становника.

Земља је вековима била потпуно непозната на Западу и тако изолована никада није постала колонија.

До пре 50 година Бутан је био феудална земља без путева, школа и болница и са врло мало контаката са остатком света.

Бутанци напредак приписују оцу младог краља, који се прославио по националној филозофији о "бруто националној срећи", идеји да је духовна и ментална добробит једнако важна као и материјална.

Први парламентарни избори одржани су у децембру 2007. и марту 2008. године, и на њима је победила Уједињена партија Бутана.

***********************************************************************************

Bhutan gets prince charming as new monarch
Jigme Khesar Namgyel Wangchuck will be the new king.

BY A CORRESPONDENT
December 17, 2006

Jigme Khesar Namgyel Wangchuck photo

Thirty-four years, and King Jigme Singye Wangchuk thought it’s the time to step down. And so he did, with no robe and crown on him. Bhutan on Saturday saw a change of guard with King Jigme Singye Wangchuk giving up the throne after 34 years.



He handed over power to his son Crown Prince Jigme Khesar Namgyel Wangchuck. The King also issued a royal decree stating his decision to relinquish powers in favour of his son. He announced that he was confident about a very bright future for Bhutan under the new king. He added that a democratic system of government is best suited for Bhutan as enshrined under the constitution.

New Bhutan king's photo

Meanwhile, as he ascends the throne, the 26-year-old Jigme Khesar Namgyel Wangchuck would become the fifth monarch and head of state of Bhutan. It may be recalled here that the Himalayan Kingdom is all set to adopt the system of parliamentary democracy in year 2008.

With Jigme Singye Wangchuk announcing that he was relinquishing power, Prime Minister Lyonpo Khandu Wangchuk and members of the Cabinet endorsed the decision make his son he next monarch.

The new King is a Cushing Academy and the Wheaton College in Massachusetts, product and had completed the Foreign Service Programme and the M Phil programme in Politics from Magdalen College, Oxford University.

Jigme Khesar Namgyel Wangchuck is the eldest among 10 children and was termed 'prince charming' by the international media when he visited Thailand to attend the 60th anniversary celebration of the Thai King in June.

ПРИНЦЕЗА КАТАРИНА КАРАЂОРЂЕВИЋ

Катарина Карађорђевић (девојачко Батис), принцеза у српској лози Карађорђевића, рођена је у Атини (Грчка), 13. новембра 1943. године, од оца Роберта и мајке Ане Батис.


Принцеза Катарина школовала се у Атини (Грчка) и Лозани (Швајцарска). Студирала је бизнис на Универзитету Денвер у Колораду, и на Универзитету Далас у Тексасу. Принцеза Катарина бавила се неколико година бизнисом у Сједињеним Државама.
Њено Краљевско Височанство била је претходно удата и има двоје деце, Дејвида и Алисон. Алисон има четворо деце: Аманду, Стефани, Николаса и Мајкла са којима живи у Грчкој. Принцеза Катарина је много путовала, а живела је у Аустралији, Африци и Сједињеним Државама.


Принцеза Катарина упознала је Престолонаследника Александра 1984. године у Вашингтону (САД), а венчали су се у Лондону 21. септембра 1985. године. Кум им је био грчки Краљ Константин, а стари сват Краљевић Томислав, стриц Престолонаследника Александра.
Принцеза Катарина веома је активна на пољу хуманитарног рада, нарочито након избијања сукоба на простору некадашње Југославије. Принцеза Катарина је покровитељ многобројних хуманитарних организација, укључујући "Lifeline Humanitarian Organization", "SOS—Appeal for Life" i "United Orthodox Aid". Почетком августа 2001. у Београду је основана Фондација Принцезе Катарине, са задатком да настави и прошири хуманитарне активности.
Године 1991. Престолонаследник Александар у пратњи своје супруге принцезе Катарине и синова принца наследника Петра, принца Филипа и принца Александра допутовао је у Србију.
Пре 5. октобра 2000, принцеза је такође посетила Србију 1992, 1993, 1994, 1995, и 2000. Она је такође посетила Црну Гору и Косово 1999. године, а Босну 2000. године. Принцеза Катарина и Краљевска породица настанили су се у Краљевском Двору у Београду 17. јула 2001.
Принцеза Катарина говори грчки, енглески и француски, служи се шпанским и учи српски језик. Воли музику, књижевност и све активности у вези са децом, као и кулинарство, позориште и крос-кантри скијање.

Стари Рас

Стари Рас или Рас је био једна од првих престоница српске средњовековне државе - Рашкe.

Име Рас први пут се спомиње у средњовековним изворима; тачније, у белешкама византијског цара Константина Порфирогенита које се односе на рат између Србије и Бугарске крајем 9. века, a значај му је дао и византијски хроничар из 12. века Јован Кинема. Српски извори га спомињу само једном и то на почетку 13. века, на једном од последњих листова Вукановог јеванђеља.


О комплексу Старог Раса данас се доста зна, јер су опсежна истраживања отпочела 1972. године, а требаће још много рада да се сазна све што крије тај значајан споменички комплекс који је смештен на неколико локалитета груписаних на релативно малом простору (околина Новог Пазара). Јер, најстарији трагови насеља датирају још из праисторије, из позног еолита (око 2000 п.н.е.), прва зидана утврђења из касне антике (крај 4. века), први средњовековни град је из 9. века, други из 12. века. У Расу била вероватно прва ковница новца у средњовековној Србији, за коју је заслужан краљ Радослав и која је од 1230. године радила по угледу на традицију византијских царева из династије Анђела који су имали ковницу у Солуну.

У другој половини 12. века наступило је најзначајније раздобље у историји Раса када је он постао главно упориште средишње области нове српске државе. Из тог периода је нађен археолошки материјал који говори o токовима живота у оквиру града: грнчарија за свакрдневну употребу, делови оружја од костију, као и оруђа од дрвета и гвожђа. Најзанимљивија су, свакако, сведочанства o раду једног златара, a то су мала посуда са капљицама злата и калуп за ливење медаљона са представом Богородице и Христа. Пронађено је и неколико жетона за игру „мице“ и камене коцкице за играње потпуно идентичне оним које користимо данас.

Стари Pac има посебно значење у традицији српског народа: означавао је центар Србије, средиште и место из ког је поникла средњовековна српска држава, одатле је владар сазивао средњовековне српске државне саборе, из њега је владао велики жупан Стефан Немања, a ту су он и његови потомци имали своје дворове. Уосталом, по њему је средњовековна држава названа Рашком, a порекло овог имена требало би потражити у античком дарданском насељу Арса.

Некада су тој области припадали Градац и Студеница, a данас се у оквиру ње налазе Сопоћани, Петрова црква, Црна Река, Ђурђеви ступови, Кончул... Пре свега Сопоћани, јер је на светској изложби у Паризу 1961. године фреска „Успења Пресвете Богородице“, из овог манастира, проглашена за најлепшу фреску читавог средњег века.

Црква св. апостола Петра и Павла у Расу


Осамнаест година касније УНЕСКО је под своју заштиту узео културно-историјску средину назвавши je Pac са Сопоћанима (1979). Међутим, године 2003. локалне власти (СДА Сулејмана Угљанина) стављају ван снаге Одлуку o проглашењу споменичког подручја Старог Раса за културно добро (ради „нарушавања амбијенталне средине“).

Резултат тога је био апел братства манастира да Сопоћанима, али и целом заштићеном подручју, прети опасност да буду скинути са листе Унеска чиме је тај значајан комплекс дошао у опасност да изгуби свој тешко стечени статус.

Уз образложење да „град мора да се шири“, локалне власти су поништиле сва документа донета на локалном и републичком нивоу, и одобриле „ширење“ угоститељских и других објеката намењених забави или, у бољем случају, трговини.

ПРАВОСЛАВЉЕ И МОНАРХИЈА

Свети Јован Шангајски

Свети Јован Шангајски је био велики монархиста, и сматрао је монархију јединим Богом благословеним државним устројством. У два писма упућена приватним лицима свети Јован је укратко изложио своје ставове по том питању:

1. ''Поводом ваших мисли о монархијској власти рећи ћу само то да у пракси заиста бива нарушавања и противречности у односу на принципе, али у начелу монарх је одговоран пред Богом и савешћу, а изборна лица зависе од руље, којој треба угађати, или од оних који имају капитал'' (27.12.1950).

2. ''У односу на идеју монархије Ви уопште нисте у праву. Самовоље има код свих врста власти, али монарх је одговоран пред Богом и савешћу (у православној држави он може да буде само верник и онај који исповеда православну веру), а у народовлашћу (републици) све се своди на удовољавање маси, на било који начин (…) Православна Црква може да постоји при сваком облику управљања, али је питање који од њих боље одговара наравственом (моралном) принципу. Црква није везана ни са чим и не ставља себе у зависност од било каквог (државног) устројства'' (7.1.1959. године).

Цар-Мученик Николај II Романов, последњи православни Император, човек велике побожности и честитости, био је једна од најчешћих тема проповеди Светог Јована Шангајског. Убијен 4./17. јула 1918, скупа са својом Светом Породицом, царицом Александром, царевићем Алексејем, царевнама Олгом, Татјаном, Маријом и Анстасијом, Цар-Мученик је свој живот уградио у темељ обнове Свете Русије, будући да је, као невина жртва, пострадао за Христа и правду Његову. У дому Ипатјева у граду Јекатеринбургу на Уралу, окончала се велика епоха Цркве: епоха благочестивих царева, заштитника вере и наравствених начела у друштву. Није нимало случајно што су бољшевици који су убили Царске Мученике на зидовима Ипатјевог дома крвљу жртава исписали сатанистичку поруку која наговештава тријумф сила таме у ХХ веку.

Беседа уочи помена царским Страстотерпцима

Пре четрдесет година за дан се срушила величанственост и слава руске државе, заштитнице мира у целом свету. Потпис господара императора Николаја Александровича на акту одрицања од престола – јесте историјска граница која дели величину и славу руске прошлости и мучног положаја данас (*1).

Сва тежина зла данашње власти и устројства живота усмерена је против чесних, добронамерних и побожних људи и сав народ се налази у угњетености и сталном страху. Људи се чак боје своје сопствене, никоме неречене, мисли плаше се да им се не покаже у изразу лица.

Шта се десило тог дана, пре четрдесет година?

Одсупништво народа од помазаника Божјег, одступништво од власти покорне Богу, одступништво од заклетве на верност господару помазанику Божјем, заклетве пред Богом дате, и предавање истог на смрт. Лишен је власти, а затим и слободе, онај који је све своје силе предавао у име Божје на служби Русије.

Деценијама су тамне силе зла водиле борбу против помазаника Божјег против државне власти верне Богу. Исте те силе убиле су и господара императора Александра II, Цара- Ослободиоца(*2). Тај злочин је отрезнио народ, усколебао целу земљу и тај наравствени успон дао је могућност господару императору Александру III Миротворцу да снажном руком управља Русијом.

Прошле су две деценије мирног живота и развоја Русије и припремљена је нова завера за обарање царског престола. То је била завера непријатеља Русије. У самој Русији водила се борба против њене бити, и срушивши престо, непријатељи Русије уништили су чак и њено име.

Сада читав свет може да види како су повезане царска власт, верна Богу, и Русија. Нема цара-нема ни Русије. Борбу против Цара и Русије водило је скривено безбожништво, које се затим отворено показало. Таква је суштина борбе против цара и Русије, против основа њеног живота и историјског развића. Такав је смисао и циљ те борбе, који можда нису сви схватили – чак ни они који су у њој учествовали.

Против цара и Русије подигло се све погано и ништавно и грешно, што се може наћи у души човековој. Све то се, свим снагама, подизало у бој против царске круне, увенчане крстом, јер царско служење је крстоношење. Против крста људи увек користе клевету и лаж, чинећи дело ђаволско, јер, по речи Господа Исуса Христа, ''ђаво је лажа и отац лажи, и кад говори лаж-своје говори'' (Јован 8:44).

Све то се дигло против најкроткијег, најчистијег, љубвеобилног Цара, да би, у страшном часу борбе против њега, он остао сам. Предходно су о цару и његовој породици ширене прљаве клевете – да би народ охладнео према њему. Неверни савезници учествовали су у завери. Најближи сарадници, онда кад је Господару била нужна наравствена подршка, нису му је дали и нарушили су заклетву. Једни су то учинили учествујући у завери, а други, по слабости, саветујући абдикацију. Господар је остао сасвим сам, а около су били ''издаја, подлост и плашљивост''(*3).

Од дана абдикације све је, редом, почело да се руши. Друкчије није могло да буде. Био је свргнут онај који је све обједињавао, стојећи на стражи Правде. Био је учињен грех и отворен је слободан пут греху. Узалуд настоје да фебруар одвоје од октобра: једно је било директна последица другога (*4).

У садашње дане марта Псков је био Гетсиманија за господара, Јекатеринбург је постао његова Голгота. Господар Николај је умро као мученик, са неуздрманом вером и трпљењем, до дна испијајући чашу страдања.

Грех против њега и Русије учинили су сви који су овако или онако деловали против њега, нису се том дејству супротставили или су учествовали у догађају који се збио пре четрдесет година. Грех тај на свима лежи, док не буде омивен искреним покајањем. Узносећи молитве за покој његове душе, ми се молимо и за цареве Павла I и Александра II, убијене у мартовским данима.

И молимо се за опроштај руском народу тешких грехова издаје и цареубиства. Тешко онима који добрим називају зло, а добро – злом.

Пред нама, пред руским народом, пут је обнове – пут схватања греха и покајања.

За препород Русије узалудна су сва политичка и програмска уједињења: Русији је неопходна наравствена обнова рускога народа.

Ми се морамо молити ради опроштења грехова наших и за милост Отаџбини нашој, као што је Господ Бог ослободио Израил од Вавилонског робовања и обновио разорени град Јерусалим.

2./15. марта 1957. године

Реч поводом смрти блаженопочившег краља Александра I Ујединитеља (*5)

Овим речима које се поју уочи успомене мученика Калистрата (Добривоја), Црква прославља победу над смрћу. И кад су неки дан ове речи певали у српским црквама, баш овог сата срели су се смрт и краљ Југославије Александар, и погледали један другом у очи. Који је од њих био за другог страшнији и ко се кога уплашио? Да ли се уплашио смрти јунак, који се још од Куманова научио да гледа смрти у очи? Да ли је била страшна смрт за оног, који је свој живот жртвовао за свој народ за време светског рата и пролазио тада поред смрти хиљаду пута? Није се он бојао смрти ни после рата и увек је чврсто бранио Правду Христову, борећи се против зла, које демон помоћу слугу својих шири по целом свету. Није одустао он од ове борбе иако је знао да зло неће њега да поштеди. Предање каже да је пред Косовску битку цар Лазар примио писмо из Јерусалима, где се предлагало њему изабрати Царство Небеско, или царство земаљско; ако се покори непријатељу, јачем од њега, и Царство Небеско, ако продужи борбу, бранећи Правду Христову. цар Лазар је изабрао Царство Небеско, и, како се чинило, био је побеђен и погинуо са својом војском и царством. Али његова смрт је постала извор духовне моћи и снаге за српски народ и из ње је никло васкрснуће Србије и стварање моћне државе. Тако ће и смрт краља Александра и успомена на њега будити жив дух свију Словена, као неустрашивог борца за правду. А његов бесмртни дух ће се уселити у вечна рајска насеља. Тамо ће њега дочекати цар Лазар и цар Николај Други са осталим словенским витезовима и мученицима, који су пре њега истим путем, путем самоодрицања до смрти, ушли у Царство Христово.

Нека је слава и вечан помен блаженопочившем краљу Југославије Александру I Ујединитељу.

(*1) реч је о абдицирању цара-мученика Николаја II Романова, које се збило 2./15. марта 1917. године. Цар се под притиском издајничког окружења, које је одбило вредност не само њему лично, него и Престолу као таквом, прво одрекао Круне у име сина, царевића Алексеја, а затим у корист брата Михаила Александровича Романова. Ово је учинио да би се у Русији избегао братоубилачки грађански рат, што се, на жалост, није десило, јер су антихришћанске силе управо грађанским ратом желеле и да униште Русију.
(*2) Александар II Романов, цар који је ослободио кметове, убијен је од стране једног револуционара.
(*3) ''Свуда су издаје, подлост и плашљивост'', рекао је цар мученик уочи свог одречења од престола, видећи неверство својих блиских слугу.
(*4) Фебруарска, тзв.''буржоаска'' револуција, којој је циљ био успостављање републике, а коју је предводио западни плаћеник Коренски, била је увод у Лењинову, крваву октобарску револуцију.
(*5) Изговорено у београдској Руској Цркви на трећи дан после краљеве смрти, а забележено уочи његовог 40 дана – на Ђурђиц – на првеном мору на путу за Шангај.

преузето са SVETIJAKOV.org

МОНАРХИСТИ ТАЛАСАЈУ ДУНАВ

Политичко крило ројалистичке организације Црно-жута алијанса најавило у Бечу рестаурацију Аустроугарске царевине

Нови планови – старе идеје: двоглави орао Хабзбурга

Призми аустријског страначја додата је још једна фасета. Монархисти Аустрије, политичко крило ројалистичке организације Црно-жута алијанса, најавили су учешће на предстојећим парламентарним изборима, расписаним за 28. септембар.

О циљевима странке нема недоумице. Оријентација њене базне организације – Црно-жута алијанса –препознатљивајеу партијском програму. Заговарају рестаурацију некадашњег Аустроугарског царства. Под не баш новим, још мањеоригиналним називом Дунавска федерација, или конфедерација, планирају уједињење некадашњих крунских земаља и провинција, под управом Беча. Зацртан је циљ када би наум требало да буде остварен – 2018. године, на стогодишњицу распада старе монархије.

„Монархисти само таласају Дунав... Та политичка групација нема шанси да, у догледно време, оствари своје планове”, изјавио је, с поводом, Карл Хабзбург Лотринген. По слову аустријског устава обични грађанин, он је у складу са (званично непризнатом) традицијом хабзбуршког наслеђа суверен златног руна, поглаварнекада царске династије. У случају случаја, био би претендент на трон. Карл Хабзбург,међутим, истиче да не жели да дира у одредбе аустријског устава који забрањује сваки вид рестаурације монархистичког уређења на територији алпске републике.

Разлози оваквог наступа првог Хабзбурга, лако се могу протумачити. Његово теоретскоправо на титулу владара коси се са планом који су сачинили Монархисти Аустрије. Претпостављајући да свет не би, без даљег, дозволио ново уједињење некадашње царевине под једном круном,теже распарчавању царевине на неколико краљевина, под управом монарха из династије Хабзбург. Круну би у Аустрији носио Карл Хабзбург Лотринген, најстарији син Ота Хабзбурга, творца идеје о реконституцији царевине – као федерације подунавских земаља. Ото Хабзбург је за свог другог сина Георга одредио каријеру у Мађарској. Георг Хабзбург Лотринген, мађарски амбасадор без протфеља и председник тамошњег Црвеног крста, предодређен је и од мађарских поклоника монархије за носиоца круне. Што се Хрватске тиче – имаће свог Хабзбурга у Карловом сестрићу Фердинанду Звонимиру.

Три лидера странке Монархисти Аустрије – председавајући Манфред Кернер и Александер Симец, и први кандидат на изборној листи Тибор Пастори –указују на мултикултурални карактер ројалистичког покрета: „То се, уосталом, види и из вишенационалног састава страначког врха.” Млади и успешни, у тридесетим и четрдесетим годинама живота, планирају на дугу стазу: „Најважније је да на изборима скренемо пажњу широке јавности на наш покрет”, сматра Симец.

Монархистичка тројка образлаже смеле калкулације резултатима испитивања јавног мњења. Недавно је угледни институт за емпиријска истраживања ГФК– Фесел установио да би 42 одсто Аустријанаца поздравило успех једне странке која би се залагала за рестаурацију Монархије. „Када уђемо у састав парламента, ширићемо идеју прихватљивости монархије”, каже Манфред Кернер. Истиче да је први конкретни корак ка њиховом успеху – подстицај укидања посланичких група: „То би омогућило посланицима да гласају за наше предлоге и помогну нам да остваримо двотрећинску већину која је предуслов за измену устава.”

У какву би државу требало да срасте Подунавски регион, појашњава се на примеру бивше монархије: „Најпре би требало да дође до уједињења некадашњих крунских земаља – Аустрије, Чешке, Словачке, Мађарске, Словеније и Хрватске... Потом би могле да нам се прикључе и некадашње покрајине, попут Јужног Тирола, Источне Галиције и Буковине...”

Војводина није изричито поменута као „кандидат за чланство” у новој монархији али је указано на, наводно, високи степен прихватљивости њихових идеја у овој српској покрајини. На информативном сајту „Црно-жути форум” истакнуто је да је телевизијска репортажа о манифесту Црно-жуте алијансе, донесеном поводом 89-годишњице „републиканског пуча” у Аустрији изазвала изузетну пажњу и наклоност Војвођана „одмереног и мудрог политичког шлифа”.

Милош Казимировић, Политика

--------------------------------------------------------------------------------------------------

Док се ми размишљамо и препиремо да ли треба васпоставити Монархију или не. Да ли је идеја Монархије застарела или није, у срцу Европе, у Аустрији се врше озбиљне припреме за отпочињање кампање за рестаурацију државног уређења. Једино што боде очи у овом тексту је помињање Војводине у било ком контексту.
Да ли ћемо ми вечно да каснимо за развијеним земљама у разним областима па и по питању државног уређења - остаје да се види.

Слободан Стојковић

МАНАСТИР ЗАОВА

Далеко позната, легендарна и чудотворна црква Заова, светиња побожног света у браничевском крају, лежи у живописној и шумовитој котлини познатог браничевског повијарца Сопота. Црква је у сенци густе и скоро непроходне, првенствено церове, шуме.

До цркве Заове води пут од Пожаревца преко села Топонице, старим цариградским друмом, или асвалтним путем за Петровац на Млави, преко села Салаковца, Малог Црнића и Великог Села, а одавде, на југоисток, насутим и калдрмисаним путем, око 11 км., пут води све до саме цркве, кроз живописно, лепо таласасто земљиште богатог Стига…

Постанак цркве Заове везан је за народно предање о трагичној смрти сестре Јелице, који је мотив опеван у народној песми: ''БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ''…

Заслугом и трудом др Леонтија Павловића сад имамо и потпун преглед и приказ овога мотива и у нашем сликарству. У поменутој песми народни певач слика породичну идилу у којој расте сестра Јелица међу своја два брата, па каже да је сестра расла међу своја два брата као танковрха јела између два бора зелена, и закључује:

''Браћа сеју врло миловала,
сваку су јој милост доносила''…

Међутим, овој домаћој срећи завиди једна од Јеличиних снаја, жена Павлова, или кучка ''Павловица'', како је народни певач карактерише. Под тешком клеветничком оптужбом ове снаје: да је убила братовљевог коња, заклала му сивога сокола и убила сина у колевци, брат је везао сестру коњима за репове и тако су је коњи живу растргли и расули делове њеног тела по читавом брегу и долинама повијарца Сопота… Међутим, све те грозне злочине извршила је сама – Павловица и подметнула их заови, оптужила је код брата као злочинца, и то само из превелике пакости и злобе, јер није могла гледати како браћа воле своју сестру и како је обасипају пажњом, љубављу и – поклонима!...

Повезујући овај, у народу очуван и опеван, догађај са историјском чињеницом: да су у овоме крају, у доба кнеза Лазара, у времену, дакле, када се од прилике догађај и одиграо, били веома познати српски властелини Павле и Радул, браћа Радићи, вазали кнеза Лазара у Браничеву, да поменута народна песма помиње ''кучку Павловицу'', жену дакле Павлову, која је као што је речено, завидела својој заови и злобила јој због милости и љубави, којом су је браћа обасипала, - и то повезивање постанка цркве Заове логично би било повезивати за властелине Павла и Радула и њихову сестру, као и читави овај догађај са сестром Јелицом, одричући му сваку легендарност! Јер, народно предање, народна песма, па и низ других објеката и локалитета, везаних именима за овај мотив и догађај, премаша оквире само једне легенде... Још је нелогичније, чини нам се, тражити извор постанку ове ''легенде'' у сличним или нимало сродним предањима Египћана, Тебанаца, Грка... Мотив је код нас постао у доба кнеза Лазара, управо последњих година његове владавине.

Судећи по много чему, највероватније, све се ово догађало око 1385. год., док је у народу сачувано предање: да се сам догађај растрзања сестре Јелице одиграо на дан св. Пророка Илије.

После кнеза Лазара и косовске битке, у којој је честити кнез погинуо, код нас, посебно у тада непросвећном Браничеву, настало је време врло неповољно за копирање и цветање било каквих туђих митова, којима би се, као у овом случају, чак и храмови, цркве подизале!

Народно, дакле, предање говори: да се и читава ова породична трагедија догодила баш у дому и са сестром властелина Радића. Томе иду у прилог и топографски називи места у непосредној близини цркве Заове, нпр. Господске Дубраве, Подрумиште, Требеж, Ћелије и др.

Властелин Павле Радић, увидевши да је неправедно усмртио сестру, на један веома свиреп начин, покајао се, а по народној песми, и жену је, после девет година њеног тешког боловања, на исти начин, везао коњима за репове и – живу растргао. – Народна песма то врло живо и пластично приказује:

''Мало време затим постојало.
Разболе се млада Павловица,
Боловала девет годин' дана,
Кроз кости јој трава проницала
У трави се љуте змије легу;
Очи пију у траву се крију''...

Кад свирепој и тешко болесној снаји, жени Павловој, ни црква заовина није опростила, она моли мужа да и њу, слично заови, веже за репове коњима и да их одбије у поље, да је живу растргну, да би тако, у истој судбини и истом страдању, нашла неко олакшање својој црној души, потамнелој савести и – прекратила живот у мукама!

Павле је послушао жену, како народна песма каже:

''Привеза је коњ'ма за репове,
па их одби низ поље широко.
Где је од ње капља крви пала,
онде расте трње и коприва;
Где је она самом собом пала,
Језеро се онде провалило''...

Да би ову породичну драму боље приказао, народни песник употпуњује ову слику, па даље вели:

''По језеру вранац коњиц плива,
А за њиме злаћена колевка.
У колевци оно мушко чедо,
под грлом му рука материна,
А у руци теткини ножеви''...

Властелин Павле Радић, виновник смрти своје жене, а и у породици доживео толико трагедија и бола, оставља свој двор, богатство, подруме и имања, повлачи се од света у шуму да испашта за почињене грехове, да живи пустињачки, отшелнички...

Овај је свет за њега постао безвредан и мртав.

Предање вели да се Павле, после одласка из света, веома често кретао око гроба своје сестре, као ноћна авет, да је проводио дане и ноћи у – покајничким молитвама и сузама.

Данило Л. Поповић, бивши парох у Батуши, кога је читаво ово питање веома занимало, коме и припада част и хвала да је објавио и две своје књижице о цркви Заови, оставио је у рукопису забелешку: да је властелин Павле, у знак свог кајања, подигао и малу цркву ''Покајницу'', на крају села Топонице, а на путу који води за село Шљивовац, од које се данас познају само темељи.

Ове се цркве, дигнуте у знак кајања, дотиче и др Леонтије Павловић, а помиње је и Михајло Миладиновић.

Свакако у периоду кад је овај крај дошао под власт кнеза Лазара, око 1378. године, кад се сам кнез јаче повезивао и са народом и са овим крајем, пада несумњиво и његов сусрет са трагедијом у дому својих властелина – Павла и Радула Радића.

Сачувано предање говори како је кнез Лазар, годину дана по овој трагедији у породици својих пријатеља, браће Радића, и лично пошао на место трагедије, да би се уверио у оно што се још живо у народу препричавало... И, пролазећи са пратњом кроз данашњу ''заовичку шуму'', која је, свакако, била много већа и бујнија, наиђе на човека пустињског изгледа, обраслог у косу и браду...

Из разговора са овим човеком, необичног спољног изгледа, Кнез дознаде да је он Павле, покајани брат, који је на тако свиреп начин предао смрти своју сестру, и који је, уз све то, доживео и тешку породичну трагедију, у којој је изгубио све!...

Побожни Кнез утеши свога бившег властелина на тај начин, што и сам зажеле и оде на гроб невино настрадале Јелице. На овоме гробу Кнез се дуго молио Богу, а затим нареди да се ту, на гробу Јеличином, подигне црква, коју народ доцније назва заовина црква или – Заова!

Првобитна црква Заова, свакако је, по размерама, била мала, скромна богомоља, јер оскудни подаци говоре о њој само да је била – са једним кубетом!

Судбина цркве Заове из Лазаревог доба, запечаћена је крајем XVI века.

''Недавно је пронађена архивска грађа на турском језику из које се може закључити да је ''манастир За(х)ова постојао 1467. год. а затим су је, свакако, Турци до темеља порушили. – Црква је, после тога, дуго времена остала у рушевинама, а њену имовину узимали су сељаци из околних села, који су се у току краћих примирја с Турцима, враћали у најчешће попаљена села из збегова и избеглиштва. Услед бурних времена, честих ратова и устанака, а највише услед расељавања становништва, црква Заова је била скоро заборављена у шуми, а атмосферске прилике, воде и бујице, прекриле су и оно мало камених остатака од темеља цркве.

Почетком XVII века, како оскудни извори кажу, у једном, можда, само краћем временском интервалу кад је живот бесправне раје у турској царевини почео бивати нешто сношљивији, свакако под живљим утицајем интересовања хришћанских владара и држава за српски народ, кад се народ враћао на опустела згаришта домова из избеглиштва и збегова, онда се и читави живот нашег народа, некако, почео будити, освежавати, обнављати… Између осталог, то сведочи и рад на преписивању и постанку неких дела у нашем богослужењу, књига на српско-словенском језику, ''србуља'', рађених по црквама и манастирима. Додајмо овоме и жив прилив богослужбених књига и икона из Русије.

У томе времену, почетком XVII века, почиње и народно буђење на оживљавању запуштених или порушених цркава и манастира. Анализом, пак, колико је кад у доба првих година турске владавине Браничевским крајем, манастир плаћао данак, по глави, ''на име испенџе – основне Дажбине за покорене Хришћане – 25 аспри'', др Леонтије закључује ''да је манастир, у сваком случају, подигнут пре пропасти српске државе (1453. год.), већ да је, доласком Турака, био жив и да је у њему могло бити шест до седам душа, калуђера''. У овом крају, конкретно, бива поново пронађена и оживљена црква Заова.

Из поменутог рукописа, вредне заоставштине пок. Проте Данила Л. Поповића, бившег пароха батушког, дознајемо и занимљиве околности под којима је тада пронађена црква Заова.

Наводно, на простору око данашње цркве, сељаци су напасали своју стоку, овце и козе. И, једном од њих, Игњату Миладиновићу, из села Топонице, изгуби се коза у честару шипражја, - ''у лознику беле лозе''. После дужег тражења, Игњат пронађе козу која се ту била ојарила, у честару, али ту примети и обрађено камење по коме закључи да је ту некада била црква Заова. Игњат сазове старије и виђеније људе који закључише да је ту заиста била црква. После немалог копања, ''ту пронађу темеље старе цркве и многе црквене предмете'' и одмах одлуче да на пронађеним темељима сазидају нову црквицу. Оскудни извори говоре да је та првобитно обновљена заовина црква, подигнута оскудним средствима самих сељака из Топонице, била скромних размера и од дрвета, брвнара, покривена даскама. Другачија се, ваљда није ни смела подизати…

Није познат век трајања ове цркве од дрвета, на чијем је месту доцније, свакако кад су се прилике у народу знатно побољшале, подигнута црква ''од белог кречног камена (споменика), које су скупили са околних гробља'' … Та нова црква, по свему судећи, била је, бар приближно, слична оној из Лазаревог доба, јер је и она била ''са малим кубетом на средини''…

Најраније описе ове цркве имамо из прве половине XVIII века, из пера нашег познатог путописца Јоакима Вујића. Он је по налогу кнеза Милоша, око 1825. год., путовао по Србији и описивао цркве и манастире.

''Кад је 1826. год. Јоаким Вујић посетио Заову забележио је да је црква врло мала и да је имала једно кубе, са лепим позлаћеним крстом. Мало кубе помиње и В. Петковић, али га данас нема. Црква је била сазидана 1805. у доба Карађорђа. По народном предању први оснивач манастира био је кнез Лазар. Унутрашњост цркве била је украшена живописом, за кога Вујић наводи да је оштећен од Турака. Црква је имала иконостас и друге потребне црквене предмете.'' (Ј. Вујић, цит. 87, по Леонтију).

О овој цркви, око 1874. год., писао је и М.Ђ. Милићевић у свом познатом делу “Кнежевина Србија“, а у архиви бившег Окружног протопрезвитерата пожаревачког постоји опис цркве Заове из 1875. год., у рукопису. То је свакако, извештај комисије која је те године вршила описе свих манастира у Србији. Свакако због бурних прилика 1804., кад је Први српски устанак, под вождом Карађорђем, показао видне успехе у Браничеву, око Смедерева и Пожаревца, изгледа да је Заова опет била спаљена и порушена. Јер у наредној 1805. години, цркву је посетио Карађорђе. И тада видећи цркву порушену Карађорђе „богато је обдари новцем и многим црквеним предметима”. Но, по свему судећи, Карађорђе је тада, не само обдарио, него и оправио цркву Заову. Размере те оправке, највероватније, тицале су се оправке крова и извесног проширења цркве. Највероватније, нестало је тада и јединог кубета на цркви.

Кнез Милош Обреновић обнављао је цркву Заову, односно поново зидао, а исто тако и кнез Александар Карађорђевић 1847-1849 год. „…Види се да је кнез Милош тек 1837. године дозволио обнову цркве Заова. У то време у Милошевој Србији развио се беспримерни полет обнављања или зидања нових цркава и других грађевина.“ У овој последњој оправци, црква је добила и свој данашњи живопис. О томе има и запис изнад јужних улазних врата у цркву, како ћемо доцније видети. Цркву је живописао Живко Павловић, молер из Пожаревца, а осветио је митрополит Србије Петар Јовановић, на дан Мале Госпојине 1850. године.

Зидање цркве Заове, у доба кнеза Милоша, по свим знацима, није ишло без уобичајених тешкоћа, какве се и данас, најобичније, истичу скоро у свим народним пословима. Овде, чак, ни утицај свемоћног кнеза Милоша, понекад, није био довољан и одлучан. Такав је, на првом месту, био случај са избором, односно одређивањем места на коме ће се црква подићи. Кнез наређује Петру Илићу, старешини среза моравског, да одреди место на коме ће се црква зидати и шаље му чак и мајсторе који ће тај посао обавити, а овај је ''17. Маја 1837. писмено известио кнеза да је предложио кметовима и целом народу да за зидање новог манастира одреде бољи положај од садашњег. Међутим, кметови и народ су изјавили да би најрадије желели да се црква подигне на истом месту где је и био стари манастир, јер су се многи онде спомогли''. (др Л. Павловић, цит. 88-89).

У склопу свих тих тешкоћа, мањих и већих, код зидања цркве Заове, изгледа да је био и састав мајстора, радника који су цркву зидали. Свакако да првобитни зидари нису били довољно вешти, вредни ни заузимљиви, јер се посао отегао од јуна 1837. па до октобра 1838. год., те је кнез Милош ''наредио да из Алексинца дођу у Заову двојица вештих мајстора који ће надзирати досадашње мајсторе да боље зидају цркву него до сада… За раније невеште мајсторе, који су Заову дотле радили, кнез је наредио да морају и даље радити, али под командом нових.'' (Л. П. 89).

Неважан заплет са мајсторима који су зидали цркву Заову, али веома карактеристичан, избио је опет због живог уплитања кнеза Милоша и у сами ток зидања. Наиме: ''кнез Милош је 19. VII 1837. из Пожаревца наложио свом капетану Петру Илићу да мајсторима у Заови нареди да кад са зидањем дођу до свода обуставе рад, да би се зидови осушили. За то време мајстори треба да припреме и истешу камен за свод.'' (Л. Павловић, цит. 19).

Зидари су се одлучно успротивили оваквој кнежевој наредби, са мотивацијом: да нису уговорили вађење и тесање камена, већ само зидање готовим каменом. Овај су спор мајстори лично изравнали са кнезом; а овај нешто касније јавља: ''да је мајсторима исплатио хиљаду чаршијских гроша, а да је Исправничество дужно да им изда још пет хиљада гроша, да су мајстори дужни да копају камен, а превоз камена извршиће Петар кулуком''. (др Л. Павловић, цит. 89).

''Изнети архивски подаци дозвољавају да закључимо да је кнез Милош, најмање два пута писмено захтевао од мајстора да Заову што лепше озидају, а посебну пажњу да посвете своду. Тако је пре свега дошло до украшавања јужне и северне фасаде и портала на јужним Вратима''. (др Л. Павловић, цит. 89).

Црква Заова, посвећена светим архистратизима Михаилу и Гаврилу, по предању, задужбина је српског кнеза Лазара, светитеља и мученика косовског.

Црква Заова, далеко богатија легендом и прошлошћу, него ли својом скоро једноставном архитектуром, несумњиво спада у наше занимљиве и важне споменике црквене културе.

(Целу песму ''Бог ником дужан не остаје'' можете прочитати ако кликнете на наслов или слику изнад)

С' благословом пароха топоничког, свештеника Владана Петковића

Слободан Стојковић