ПЕЧАТ СРПСКОГ КНЕЗА СТРОЈИМИРА IX ВЕК

Откриће овог печата једнако је открићу рукописа из деветог века (а нема их сачуваних пре 12. века), то је сведочанство о постојању српске државе три века пре Немањића.

Тај печат кнеза Стројимира из 9. века, посве је мали, стане на дно длана. Али, што се каже, има га, тежак је за своју висину. Има скоро 16 грама злата, а ни два центиметра висок (1,9 цм). Мала златна купа, са алкицом на врху, као привезак, да се носи око руке или око врата. На кружној површини за отискивање печата пише: “Боже, помози Стројимиру.” И крстић у средини. Откако је стигао из Минхена у Београд, овај, претпоставља се, најстарији доказ српске државности који је Министарство културе купило за скоро 20 000 евра, 11. јула 2006. на Gorny&Mosch аукцији, чува се у сефу Историјског музеја Србије.

Елем, први коментар на сајту “Вечерњих новости” на вест о куповини златног печата кнеза Стројимира био је: „Не дај боже да смо дали 20 000 евра за неки фалсификат!” И на другим нет-форумима је после ове вести кренула расправа: “А зашто баш сад? Да нам нису увалили?” и: “Ма, сигурно. Напокон је пронађен печат којим су печатирани платни спискови Босанцима ангажованим на градњи пирамиде.” (форум Б92). Скептици, у потрази за преваром, стигли су да питају и: Ко је био тај Стројимир? И, шта ми уопште знамо о српској држави пре Немањића? И зашто је Бугарима баш било стало да печат Стројимиров узму за себе?

Бугари дижу цену: Како је овај златни печат доспео у приватну немачку колекцију, не зна се прецизно. Доцент др Ђорђе Јанковић, шеф Катедре за националну археологију средњег века Филозофског факултета у Београду и председник Српског археолошког друштва, каже: “То је колекција која садржи много златних и других предмета, пореклом са Балкана. Реч је о наушницама, на пример, датованим од 6. до 12. столећа, накиту римском, касноримском, византијском... Има ту и надгробних споменика, са простора Византије.” О томе шта се све могло наћи на аукцији Gorny&Mosch-a требало би погледати на њиховом сајту www.gmcoinart.de. Наш печат је био 281. по реду, међу бронзаним и каменим скулптурама, гемама и камејама, мозаицима, лампама и вазама римског, византијског, египатског порекла. “Аутентичност печата могла би се утврдити анализом самог материјала, а с друге стране, облика. По мом искуству, које није мало, материјал делује потпуно аутентично. То је печатњак из деветог столећа. Вероватно су га сачинили византијски златари из Атине, Солуна или Цариграда. Постојање тог печата доказује да је кнез имао придворску канцеларију, архив и администрацију, која прати државу. Откриће овог печата једнако је открићу рукописа из деветог века (а нема их сачуваних пре 12. века), то је сведочанство о постојању српске државе три века пре Немањића. Сам изглед печата указује на историју коју је он доживљавао кроз време прелазећи из руке у руку. Једним делом је огуљен, неко је скинуо мало злата са њега, вероватно за неку позлату. Wегова аутентичност се може проверити хемијским и физичким анализама уколико би се састав злата у печату упоредио са златним византијским новцем из 9. века. Требало би да је и код нас сачуван неки новчић из тог времена. Пракса је била да се накит прави од новца. Истина, у то време Словени нису користили новац за плаћање. Тек у 13. веку почињу да користе новац, више зато што су били принуђени него што су желели да своју привреду прилагоде новчаним токовима”, каже професор Јанковић. Он додаје да у Бугарској постоје сличне колекције печата. Такав је печат цара Симеона са гемом од лазурита на којој је приказан његов лик и натпис “Симеон”, печат је у златној корпици, у облику пирамиде, а та корпица у којој се налази печат има исту дршку као и овај, наш. Печат цара Симеона је смештен у крај 9. и почетак 10. века. “Цар Симеон је освојио Србију (924 – 931. Србија је под Бугарском), а код њега су у изгнанству били Стројимир и Гојник, које је њихов брат Мутимир прогнао после грађанског рата, освојивши кнежевски престо. Претпоставља се да су Гојник и Стројимир, дошавши у Бугарску, добили неке територије на управљање; дакле, владали су неким терторијама у Бугарској можда као жупани. Не зна се, при том, да ли је тај печат из доба Стројимировог живота у Бугарској или је то из доба његовог живота и владања у Србији. Свакако, Бугари имају највећу колекцију тих печата тако да је разумљиво што су печат хтели за себе”, тумачи Јанковић. Тако, почетна цена златног печата на аукцији била је 6 500 евра. Пре саме аукције, Никола Марковић, српски вицеконзул у Минхену, који је “подизао руку” за Србију, позвао је министра Драгана Којадиновића да му каже да су бугарски колекционари понудили 15 000 евра за печат, али да се печат повуче са аукције. Којадиновић каже: “Пошто смо се јавили на време, предмет је морао на аукцију, али са повишеном ценом. Тако је почетна цена била 15 000. Вицеконзул је откупио печат за 16 000, а са провизијом те аукцијске куће коштао је око 20 000 евра.” Иако је Стројимиров печат месец дана висио на сајту аукцијске куће Gorny&Mosch, професор Ђорђе Јанковић је три дана пре аукције сазнао да тај печат постоји и да ће ускоро бити продат, од својих руских колега, стручњака за антиквитете. Онда је обавестио Андреја Вујновића, директора Историјског музеја Србије, а затим су послали и званичне дописе премијеру и Министарству културе. “Када сам сазнао да ће се за 15 сати српски средњовековни владарски жиг кнеза Стројимира, досад непознат науци, наћи на аукцији, није ми преостало ништа друго него да обавестим наш конзулат у Минхену да оду на аукцију”, каже министар Којадиновић. Крчаг из Чечана: И тако смо, за нешто мање од 20 000 евра набавили доказ о постојању српске државе три века пре Немањића. Истина, о Србији пре Немањића и српским архонтима (кнезовима) писао је цар Константин ВИИ Порфирогенит у свом делу “Спис о народима”. Међутим, из тог периода нису сачувани конкретни, материјални докази, археолошке ископине које би потврдиле постојање српске државе. Др Ђорђе Јанковић каже да су нам обично „Немањићи у свести, као некакав почетак српске државе, и то само зато што њихово постојање можемо да потврдимо конкретним објектима”: - Око нас су цркве, задужбине Немањића, имамо њихове портрете, зато су нам они блиски. За период до десетог столећа, који је описао цар Константин ВИИ Порфирогенит, немамо ту врсту доказа. Слично је и са 11. и 12. столећем. Имамо само цркву Светог Михаила у Стону, из тог времена. Тамо је приказан краљ Михаило, и ту, опет као и за Немањиће, можемо да кажемо: ево га краљ који је забележен у писаним изворима, конкретно у Летопису попа Дукљанина. Али, он је једини, и то је најстарији портрет неког словенског владара. Постоји још један портрет из 12. столећа, али не код нас, портрет ћерке жупана Уроша И у Брну. Међутим, др Јанковић подсећа на уломак крчага из Чечана, код Вучитрна на Косову, који се данас чува у Народном музеју. Крчаг је из деветог, десетог века. На уломку се налази шест рецки, доле је крст, а испод пише шест глагољицом. То је најстарији глагољски запис са тла бивше Југославије. Овим крчагом је плаћан порез вину. То знамо јер постоје повеље Василија ИИ, византијског владара, који је победио Самуила, вођу Словена, 1014. године и заузео ове просторе 1018. као и Косово. У једној од њих пише да ће Словени плаћати порез као и дотле, крчагом вина, мерицом жита и мерицом проса. Нађени део крчага је баждарен, јер пише које је запремине. Служио је за плаћање пореза у вину; дакле, видимо како је држава функционисала, и полако се та сведочанства о држави 9, 10. и 11. столећа сакупљају. “Имамо тај уломак крчага, па крстионицу кнеза Вишеслава, првог српског кнеза, у Далмацији, који се спомиње по имену. Он је владао на прелазу осмог у девето столеће. Крстионица се данас налази у Сплиту; на њој је забележено да ју је подигао свештеник Јован у време војводе Вишеслава. Па, овај печат Стројимиров који је директни потомак Вишеслава (видети родослов, прим. З.Л)... Постоји и дворац у Мартинићима у Зети, на Градини [данашњи Бјелопавлићи, прим. СНС] из средине деветог века. То је вероватно дворац Мутимиров, а можда и Стројимиров. Градина је у литератури позната јер се расправља да ли је ту био средњовековни град Дукља. Унутра је дворац са четвороугаоним двориштем каквих има у Бугарској, постоји и придворска црква. У њој је био гроб владара који је подигао тај дворац. Нажалост, гроб је опљачан. Касније, црква је добила камени намештај, камени иконостас, на њему се спомиње извесни Петар који је највероватније онај архонт кога спомиње Порфирогенит да је владао Србијом 20 година, онај који је убио Клонимира, сина Стројимировог. Дакле, сада се полако скупљају опипљиви подаци који могу да реконструишу то доба. Археолошки подаци, а не само папири. То је драгоценост за све Словене”, рећи ће Јанковић. Пропаганда Порфирогенитова: Кнеза Вишеслава, првог по имену познатог српског кнеза, наследио је његов син Радослав. Радослав роди Просигоја, Просигој Властимира. У то време, Срби су признавали формалну власт Цариграда. Почетком 9. века Бугари су ојачали и под вођством кана Пресјама (836 – 852) кренули на Византију. Кнез Властимир је успео да одоли трогодишњим нападима Бугара (834 – 837). После његове смрти Србијом равноправно владају његова три сина: Мутимир, Стројимир и Гојник, поделивши земљу међу собом. Кан Борис, син Пресјамов, поново напада Србију око 864. године. Према Константину Порфирогениту, Срби су поразили Бугаре. “После тог рата Мутимир је склопио мир с Бугарима, а након тога је протерао своју браћу у Бугарску, Гојника и Стројимира. Клонимир, син Стројимиров, како пише Порфирогенит, из Бугарске је напао Србију, хтео да преузме власт, али није успео. Али, његов син, дакле унук Стројимиров, Часлав Клонимировић је преузео власт у Србији, и владао је за време Константина ВИИ Порфирогенита. Он је из Бугарске побегао у Византију, а Царство га шаље у Србију. Србију су претходно, 924. године освојили Бугари. Византија, међутим, обнавља Србију. Има ту, наравно, и помало пропаганде Порфирогенитове, у томе да је Србија, ето, обновљена уз помоћ Византије. Часлав је на власти све док је жив Порфирогенит. По Летопису попа Дукљанина, погинуо је у борби са Мађарима тако што је удављен у Сави. То се десило педесетих година десетог столећа”, објашњава Јанковић. Међутим, Јанковић упозорава да је проблематично у тим старим породицама тражити порекло Немањића. У Властимировићима, на пример. Он закључује: “По Летопису попа Дукљанина, Немањићи су потомци неке скромне породице која је имала заслуге баш у вези са доласком кнеза Часлава на власти. Мада то може да буде и тенденциозно. Јер је Летопис настао много касније, у латинској средини, у 15. столећу. Дакле, поп Дукљанин је писац за италијанске најамнике у старом Бару у време Турака. То су витезови који су били ту да бране град од Турака, и имали су сукобе са домаћим становништвом. Свештеник летописац на почетку каже да хоће да исприча историју тог краја младежи која ту живи и то не зна, и пише на латинском јер они не знају словенски језик. Тако је та историја и тенденциозна. Све што је написано о ранијим периодима, доста је збркано, измешано, има понеко зрнце истине али делује исувише фантастично, тако да је тешко установити шта је истина, а шта није.” А да ли би нас неко преварио за 20 000 евра? Да је 200 милиона, па и да размислимо. Немци се никад нису питали да ли је Нибелунгов прстен сачињен од Рајниног злата – прави. А цена је била много већа.